Procesor ličnog računara ili centralna procesna jedinica je mikrovezje dizajnirano za izvršavanje programskog koda. CPU je srce računarskog hardvera.
Arhitektura centralnog procesora se neprestano mijenja, ali zadaci koje obavlja ovaj uređaj ostaju stalni. Moderni procesori imaju sljedeće karakteristike: potrošnja energije, radni takt, arhitektura i performanse. U početku je svaka centralna procesna jedinica stvorena za jedinstveni računarski sistem. Prirodno, ova metoda je bila skupa i neučinkovita.
Proizvođači su počeli proizvoditi serijske modele centralnih procesnih jedinica, podijeljene u klase i tipove. To je omogućilo brzu zamjenu oštećenog CPU-a i primjenu modela jednog procesora prilikom kreiranja različitih uređaja. Stvaranje minijaturne centralne procesorske jedinice omogućilo je značajno smanjenje veličine ličnog računara i sličnih uređaja.
Vrijedno je napomenuti da se procesori koriste u mnogim modernim elektroničkim uređajima kao što su mobiteli i kamere. Obično su predstavljeni u obliku mikrokontrolera. Njihova snaga je znatno niža od snage procesora računara, ali je sasvim dovoljna za obavljanje određenih zadataka. Pokazatelji performansi modernih mikrokontrolera premašuju snagu centralnog procesora računara od pre deset godina.
Većina modernih CPU računara radi prema principu sekvence obrade podataka. Razvio ga je John von Neumann. Trenutno je ovaj algoritam modificiran, ali njegova suština ostaje ista. Trenutno se aktivno proizvode višejezgreni procesori. Predstavljaju jedan paket koji sadrži procesorska jezgra. Ova arhitektura omogućava istovremeno izvršavanje instrukcija neovisno jedna o drugoj, što značajno poboljšava performanse CPU-a u cjelini.
Višejezgreni procesori mogu biti skup pojedinačnih kristala, čiji je broj jednak broju jezgri. Ponekad se koristi shema koja kombinira 2 jezgre u jednom kristalu. Ovo smanjuje troškove proizvodnje CPU-a, istovremeno smanjujući njegove performanse.
